Dinamičan tempo života ostavlja nam sve manje prostora za neka lična zadovoljstva, druženje sa porodicom, decom i prijateljima. Mnoga istraživanja ukazuju na veliki broj osoba koje zbog posla i drugih provode jako malo vremena sa najbližima. Mnogi srećan i ispunjen život povezuju sa uspehom na poslovnom planu, pa žrtvuju dosta toga ne bi li ostvarili svoj cilj. S druge strane najviše trpi porodica, odnosno deca kojoj se ne može nadoknaditi vreme koje nisu proveli sa roditeljima. A tek nedostatak vremena za neko lično zadovoljstvo - čitanje knjige, odlazak na utakmice, u bioskop ili pozorište, druženje sa prijateljima... Zato je za mnoge najveći izazov da u savremenom društvu pronađu životni balans, što nije nimalo lako, posebno i zbog pritiska recesije.
Doživljaj sreće i ispunjenosti određen je ciljevima ka kojima stremimo. Ukoliko nam je cilj da se ostvarimo u emotivnom i poslovnom smislu, onda ćemo sreću osećati onda kada se profesionalno razvijamo u onom smeru u kom smo to zamislili i kada sa lakoćom uspostavljamo emotivne odnose sa ljudima koji nam se dopadaju. Verujem da bi se univerzalni koncept sreće mogao svesti na formulu koju je svojevremeno Frojd ponudio da se istinska psihička dobrobit čoveka očitava u njegovoj sposobnosti da voli i da radi. Budući da težimo da sa drugima uspostavimo odnose koji će se zasnivati na ljubavi i privrženosti, i brojna istraživanja ukazuju na značajnu vezu između mentalnog zdravlja i doživljaja ljubavi i prihvaćenosti od nama važnih osoba. Nezadovoljenje ove potrebe ima značajne negativne posledice po samu ličnost i dovodi do frustriranosti, neispunjenosti i tuge. Sa druge strane, želja za ostvarenjem na profesionalnom planu proizilazi iz potrebe svakog čoveka za poštovanjem i samopoštovanjem. Ove potrebe podstiču ga da bude kompetentan u stvarima kojima se bavi, da bude jak i nezavisan i da veruje u sebe.
Nije lako biti posvećen roditelj i partner/ka i ujedno održavati zadovoljavajući nivo društvenog života nakon 12 sati rada, brojnih sastanaka i nužnih stresova koji ispunjavaju naš dan. Ipak, da li ćemo dozvoliti da posao nosimo sa sobom kući zavisi od načina na koji sagledavamo svoj život i stvari koje nam se dešavaju. Kada na svakodnevne stresove gledamo kao na nešto što je očekivano i sa čim imamo kapacitete da se nosimo, nećemo dozvoliti da oni oboje i naš privatni aspekt funkcionisanja. Međutim, ako verujemo da to što nam se dešava ne možemo da podnesemo, veći deo dana provešćemo užasavajući se nad tim lošim stvarima. Ukoliko prihvatimo ono što možemo da promenimo, a nastojimo da promenimo ono što nas ometa i šta možemo da utičemo, probleme ćemo efikasno rešavati. Vera u sposobnosti da se nosimo sa životnim nedaćama i spremnost da probleme rešavamo umesto da ih guramo pod tepih, ključni su u uspešnom balansiranju između posla i privatnog života.
Društvo u kome živimo u velikoj meri diktira koje ćemo aspekte života visoko vrednovati. U savremenoj kulturi najveći značaj se pridaje romantičnoj ljubavi, a odmah zatim i karijernom razvoju. Društvo pred nas postavlja zahteve da se ostvarimo i u emotivnom i profesionalnom smislu, jer jedino na taj način sebe možemo smatrati dovoljno vrednim. Iako većina zaista teži tome da budu i porodični i poslovni ljudi i da uravnoteže ove aspekte života, mnogi će ipak veći značaj pridati profesionalnom i društvenom životu i nastojati da uspostave balans između ovih aspekata. Dakle, doživljaj životne ravnoteže zavisi od toga između čega smatramo da treba da pravimo ravnotežu, odnosno koje oblasti života smatramo vrednim.
Jedan od ključnih razloga zašto dozvoljavamo da nezadovoljstvo poslom oboji naš porodični život jeste nemogućnost da se isključimo i ostavimo posao na poslu. Opsesivna briga oko potencijalnih negativnih ishoda na poslu zajedno sa nama odlazi kući, sa njom se budimo i odlazimo na posao. Jednostavna strategija koja nam može pomoći da probleme na poslu ostavimo tamo gde im je mesto jeste da na kraju radnog dana zapišemo sve što smo tog dana uspešno uradili kao i ono što nismo. Na taj način, umesto nejasnih negativnih ishoda koje zamišljamo u glavi imamo jasnu sliku problema. Ona čuvena rečenica “O tome ću misliti sutra” ponekad zaista može da pomogne jer uviđamo da se problem neće rešiti brigom, koja nas nas iscrpljuje i smanjuje našu snagu, već aktivnim traganjem za rešenjem. Kada se radi o porodičnim problemima, važno je rešavati ih na vreme i komunicirati umesto prećutkivati ono što nas muči. Jedino otvorenom komunikacijom možemo postići da se privatni problemi ne gomilaju i ne remete našu efikasnost na poslu.
Posao u najvećoj meri trpi kada mu prilazimo iscrpljeni i umorni, jer ne pronalazimo način da se opustimo i zadovoljimo i druge potrebe. Iz tog razloga važno je da donesemo odluku da ćemo se posvetiti i drugim stvarima i da napravimo precizan plan kako ćemo to sprovesti u delo. Ovaj plan može se svoditi na odluku da u toku nedelje izdvojimo vreme za sebe, da čitamo knjige koje dugo stoje odložene jer ne stižemo da im se posvetimo, da se bavimo sportom (joga ili pilates su se pokazali kao veoma efikasni u uspostavljanju stanja relaksiranosti), provodimo vreme sa dragim ljudima koje smo zanemarili... Sprovođenje plana svodi se na učenje da sebi budemo prijatelj i da se ponašamo u skladu sa savetima koje bi dali nekoj dragoj osobi kada bi nam se požalila da je pod stresom, iscrpljena i umorna. Smatram da je ovaj način razmišljanja veoma koristan, jer nam pomaže da uvidimo da smo često drugima mnogo bolji prijatelji nego što smo to sebi i uči nas da sebe tretiramo jednako pažljivo kako to umemo sa drugima.

- - -malo kasnije:- - -

Naše emocionalno stanje u velikoj mjeri ovisi o načinu na koji sagledavamo svoj život i stvari koje nam se događaju. Stav koji zauzimamo prema sebi, drugim ljudima i životnim okolnostima utječe na to kako ćemo se osjećati.
Ova ideja potječe od čuvenog stoika, Epictetusa i sažeta je u njegovoj poznatoj rečenici "Ljude ne uznemiravaju stvari po sebi, već način na koji ih promatraju." Shakespeare je stoljećima kasnije ovu misao parafrazirao u "Hamletu": "Ne postoji ništa ni dobro ni zlo, već ga naše mišljenje takvim čini." Dakle, ukoliko je naše mišljenje ta karika između događaja i osjećanja, to znači da kroz učenje ispravnog načina sagledavanja stvari možemo utjecati na vlastitu emocionalnu dobrobit.
Način na koji razmišljamo utječe na ono što osjećamo. Događaji sami za sebe ne uzrokuju stres. Naša interpretacija događaja određuje stupanj stresa. Iracionalna uvjerenja te rigidni, "apsolutni" načini mišljenja mogu povećati razinu stresa. Sposobnost uviđanja kompromisa, traženja različitih načina rješavanja problema i usmjerenost racionalnom sagledavanju situacija smanjuju razinu stresa.
Ukoliko svojim vlastitim ( iracionalnim) razmišljanjem sebe dovodimo u patnju, utučenost, bijes i druge nezdrave emocije, važno je pažljivo sagledati što je to u našem mišljenju iracionalno i uložiti napore da ga pretočimo u racionalno, koje će nas onda voditi ka zdravim emocijama. Ono što je ohrabrujuće jest činjenica da, ako nezdrave emocije proizlaze iz našeg mišljenja, MI možemo odabrati kako ćemo razmišljati i kako ćemo se u skladu s tim osjećati. Ukratko, mi sami smo glavni akteri u stvaranju vlastitih emocija. Uviđanje vlastitog iracionalnog načina rezoniranja i nastojanje da zauzmemo racionalni stav omogućava nam da se bolje osjećamo u vezi sebe samih, u vezi drugih, kao i uvjeta u kojima živimo (čak i kada oni nisu savršeni).
Iracionalno mišljenje karakteriziraju pretjerane generalizacije koje je nemoguće provjeriti i/ili dokazati. Što to zapravo znači? Ako bismo pokušali rečenice koje govorimo sebi (a koje nas često koštaju nezdravih emocija), logički provjeriti, uvidjeli bismo da one nemaju potporu u realnosti i da su , štoviše, besmislene i da ih je nemoguće dokazati!
Ako smo iskreni prema sebi, uvidjet ćemo da, kad god neki loš događaj smatramo užasnim, mi u stvari mislimo da on ne smije i ne treba postojati. Ne samo da postojanje tog događaja smatramo nepoželjnim, već mislimo da nam ga život nije smio nametnuti. Ne mislimo da bi bilo bolje da ovaj događaj ne postoji zato što je neugodan već smatramo da on apsolutno ne smije postojati. Razmišljanje u terminima mora i ne smije je nerealno i nelogično, oduzima nam mnogo energije i stoji vas mnogo patnje, bijesa, potištenosti…
Život se sastoji od lijepih i manje lijepih stvari. One koje nam se ne sviđaju, nastojimo promijeniti. To će nam zasigurno lakše poći za rukom ukoliko mislimo racionalno tj. ako prihvatimo činjenicu da se ružne stvari događaju unatoč tome što se to nama ne sviđa. U onoj mjeri u kojoj razmišljamo racionalno, imat ćemo i moć da mijenjamo stvari koje se suprotstavljaju našim ciljevima ili, ukoliko uvidimo da ih ne možemo promijeniti, onda ćemo ih prihvatiti bez silnog kukanja i užasavanja nad njima.